Ajme koliko nas je- VAN KONKURENCIJE

Dobila sam od Vladimira iz Subotice, jednu priču o jabuci.

Meni se baš svidjela, pa Vam prenosim cijelu priču.


*****

Jabuka.







Presna hrana, voće, domaće, sveznano i duboko utkano u ljudsku civilizaciiju. Adam – Eva, Afrodita, i slična simbolika je svrstavaju u najpoznatije namirnice. Ne bez razloga. To svi znamo, jel?






Zlatni.






Jedna sorta me je svojim standardnim osobinama fascinirala. To je Zlatni Delišez – golden delicious – zlatno i izvrsno. Pronađena je 1905, a kažu možda i ranije. Šampion među jebukama. Tata. Slatka, hrskava, sočna, meka, tanke kožice, po nekad mirisa na bananu i nadasve ukusna. Budući da je toliko rasprostranjena i mega poznata, i popularna, i da se nalazi u svakom groznom maximarketu, ( uf, kako ružna reč – bolje Masmarketu), neki ljudi je mrze i ako je vole jesti. Ah ta jednoličnost i nemogućnost izbora... U tim istim stovarištima za hranu joj se kao najveći konkurent nudi najčešće Ajdara, - ajdared. To u stvari i nije jabuka nego mutirani kiseli krompir, tako da: ne crvenkastu, nego zlatno žutu s malim pegicama.






P.S. Jednom me je dobra kolegicica Ruža, dok smo čuvali, a ja uz put i stalno jeo, gomile jabuka u hladnjači, pitala: „Da li se čovek može ugojiti jedući nebrojeno jabuka”, kao što to ja radim. Htela žena na dijetu. Jabuka otvara apeti,t a ja sam se čitave noći konstantno trošio a na poslu regenerisao jabukama, matičnim mlečom, medom, pečenim lešnicima i bademima. Čitavu jesen i zimu. Reko sam joj: „Dve kile jabuka je četvrt kile čećera, po deci jabučne kiseline, tri tablete raznih vitamina i minerala te ko zna kojih oksidanasa i antioksidanasa, pa ti vidi. Ne vredi preterivati ni sa čime, he, he he...”